Moderna vremena

Pogledaj... sve je puno knjiga.

Ilustracije: John Tenniel
Razgovor • Piše: Marijo Glavaš • 03.10.2016.

Petar Matović: Poezija (književnost, literatura) produkt je sveta, ma kakav on bio

Petar Matović

Petar Matović (Požega, Srbija) rođen je 1978, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje. Objavlјuje u periodici. Poezijom je zastuplјen u više antologija, pesme su mu prevedene na više jezika. Objavio je tri knjige poezije: "Kamerni komadi", "Koferi Džima Džarmuša" (izdanja na drugim jezicima: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Kraków; Les maletes de Jim Jarmusch, La Cantarida, Palma de Mallorca); i "Odakle dolaze dabrovi".

Nemoguće je ne nasmijati se jednom kad se upozna ovog krupnog, stasitog, kao od brda odvaljenog pjesnika dubokoga glasa i osvijesti blagost, dobrohotnost, duhovitost i mediteransku melankoličnost koja je natovarena na njegova kontinentalna pleća. Dok smo razgovarali u Splitu gdje je boravio na književnoj rezidenciji, Petar Matović svakom rečenicom kao da se istezao još koji centimetar više, rastao je poput čovjeka čija želja za jednostavnošću i ljepotom poezije seže gore visoko, prema nebu, gdje krstare jata albatrosa.

Na kraju razgovora zamolio sam ga za intervju, no tada je već bio toliko daleko iznad oblaka da sam bio gotovo siguran kako me nije čuo i neće poslati ni jedan odgovor. (M.G.)

 

Petar Matović: Odakle dolaze dabrovi

Marijo Glavaš: Kad se razgovara o knjigama poezije onda se obično govori o teškom stanju, malim nakladama i neisplativosti postojanja te književne vrste u papirnatom obliku. A kad se razgovara s tobom, onda se govori o rasprodanim svim primjercima koji su otisnuti. U čemu je kvaka?

Petar Matović: I sam bih voleo znati. Stoji da tih knjiga više nema ni u knjižarama, ni kod izdavača, a retke su i u on-line prodaji; i to je svakako činjenica koja mene kao autora iznimno raduje. Ali, da budemo realni, tržište pesničkih knjiga vrednuje se na jedan drugačiji način, a ne merkantilni. Bilo bi zanimljivo uvideti i koliko se zaista primeraka pošalje u prodaju, a koliko se jednostavno podeli. U svakoj biblioteci ćete naći makar po nekoliko pasioniranih posvećenika poezije koji pročitaju bukvalno sve što se pojavi u produkcijskoj godini.  


Kako su tvoje zbirke pjesama primljene u kritičarskim krugovima? Dopiru li odjeci čitatelja do tebe? Što oni kažu?

Izašlo je preko petnaest prikaza/ kritika i za "Kofere" i za "Dabrove", te je malo reći da sam zadovoljan. Još bolja stvar je što nije bilo jednoglasja. Nije bilo na primer ni koncenzusa da li se poslednja knjiga poetički oslanja na prethodnu ili ne, što je meni lično izrazito različito, te mi pokreće čitav niz pitanja. Takvi su i odjeci čitalaca koje susrećem – raznoglasni.


Što ti je poezija donijela u životu? Što ne bi doživio da nije bilo poezije?

Taj proces traje, i dalje sam u nekoj vrsti zavisnosti od čitanja, te nisam siguran koliko bi razmišljanje o tome bilo konačno, samim tim tačno. Ne bih da preterujem, ali pitajte dugogodišnjeg pušača koji se još uvek nije prezasitio da zamisli sebe bez duvana, bez cigarete dok se brije, uz jutarnju kafu, dok vozi, sedi sa prijateljima, čeka. Mislim da bi mu ta vrsta mentalne vežbe bila teško izvodljiva. On se, jednostavno, prepušta. S toga bih mogao precizno izdvojiti tek fragmente. Svest o jeziku kao punoći i radosti življenja: kada vam se neki stih, pesma otvori i da vam neki novi unutrašnji kvalitet, pa ste ushićeni dan, sedmicu, mesec...

Potom, uverenje u vrednost uobrazilje, koja nije ni rigidna, ni jalova, ni autistična, već itekako komplementarna sa svetom, uz jezik – životna. Negde me je poezija otvorila, ne samo bavljenje njom, čitanjem, već i svim onim što je okolo nje – kretanjem, susretima sa ljudima, neumorno konfliktnom scenom. Ne bih bio u prilici da uživo čujem neke od najznačajnih živih pesnika danas ili da delujem u posve retkim i izazovnim okolnostima. Izoštrava me ka svemu što je niskofrekventno, dodatno me emocionalizuje. Takođe, ovaj vid predanosti briše robovanje materijalnom. Mislim da bih bez cele te priče ostao zatvoren i u stereotipe koji preovlađuju na ovim prostorima.


Upoznali smo se u Splitu gdje si ove godine (2016.). na poziv udruge Kurs, proveo mjesec dana na književnoj rezidenciji Writers in residence. Kakvo iskustvo imaš s rezidencijama?

Vreme provedeno na rezidencijama nažalost jeste jedino kvalitetno vreme za pisanje. Iskustva tih boravaka su mi bila neophodna u određenom trenutku kako bih se više predao radu, a i značajno su mi otvorile perspektive iz kojih sebi objašnjavam (podnosim?) svakodnevicu, pa sa jedne strane su imale i lekoviti značaj privremenog egzila. Bio sam pola godine u Krakovu (Gaude Polonia stipendija), na Gotlandu (u Baltičkom centru za pisce i prevodioce, kao vid saradnje Udruženja Krokodil i Švedskog instituta za književnost) i u Splitu (Tradukijeva stipendija u Udruzi Kurs).

Boravke sam koristio ciljano, tačno znajući zašto mi u određenom trenutku treba Krakov ili npr. Split. Nekada se na tim stipendijama osećam konfliktno, ne znam šta bih pre: da pročitam sve ono što nisam stigao ili da pišem.

U svakom slučaju, ti periodi predstavljaju digresiju u kontekstu svakodnevice kojoj fizički pripadam. Biti u drugom jeziku, kao što je bio slučaj tokom boravka u Krakovu i na Gotlandu, nekada zaista znači – dobro odmoriti se!


U Splitu si prostor i vrijeme dijelio s mnoštvom turista koji ljeti preplavljuju centar grada. Prošlo je sada već neko vrijeme od tih dana, kakvi su ti dojmovi i sjećanja?

Prvi put sam bio u Splitu, prvi put u Dalmaciji. Istina, more je prelepo, obišao sam ostrva, otišao do Vele Luke da bih video taj za mene posve pesnički toponim. Svakako da za kontinentalca ima velike magije kako se more u luci širi dok silazi niz Marmontovu (Šinjorina, šinjorina!, evo, i sad mi odjekuje glas prodavačice šešira koja doziva kupca), ili u borovima na Marjanu uz more. Urezala mi se slika pokorice od soli na steni koju taj dan more nije uspelo dohvatiti.

Pamtim i jedan za mene neverovatan trenutak kada sam posmatrao sa brda Splitski kanal kroz koji je u tom trenutku prolazio priličan broj jedrilica: na dobrom vetru, sa suncem u nekoj kosini uza sebe; ta jedra kao da su donela sav mir ovog sveta. Važne su mi ovakve senzacije! Nekada one budu presudne u oblikovanju teksta. Interesantan prizor bio je i britanski razarač HMS Defender u Splitskoj luci, zapravo taj kontrast plavog Jadrana i sivog trupa ratnog broda (upodobljen dakle u boji svog prirodnog mora, Severnog) jeste nešto što nudi dosta prostora za obradu.

Od svega ipak je bilo najbolje sresti ljude, dobre ljude, a susretao sam ih stalno.  Nije mi smetala buka turističkih vodiča pod prozorom dok govore o 16. veku i Jevrejima u Splitu, ni pijani juvenalni turisti, ni navijači. To je život, i bez toga ne mogu da napišem ništa.


Iako s poezijom od prodanih knjiga zaradiš milijune, uz pisanje radiš još jedan posao - u školi. Kako izgleda tvoj dan? Živiš li približnu verziju onoga što priželjkuješ i sanjaš?

Ne živim ni približnu verziju onoga što priželjkujem i sanjam. Da je drugačije, ostao bih bez želja i snova, te makar zbog toga nije toliko loše. Radim u dve škole, u različitim smenama, tako da ostajem rastrzan međuprostorima, a bez nekoliko kontinuiranih sati ne vredi sesti za tekst, te je problem imati kontinuitet. Uveren sam da je za ozbiljno bavljenje literaturom važno imati stalni ritam. Ali ovakva situacija danas je jednostavno pravilo za sve one koji izgaraju u posvećenosti nad tekstom. Pravi luksuz postaje vreme.


Pripadaš generaciji koja pamti godine rata na prostoru države koje više nema, godine mijenjanja političkih struja, posljedice se osjećaju i danas, a struje se ne prestaju mijenjati (napon svakodnevno oscilira). Kako razmišljaju mladi s kojima radiš? Što su obitelji, mediji, škole naučili učenike? Nazire li se u kontekstu granica u kojima živimo, ako pogledaš u budućnost, dan kada će tenzije splasnuti, a skupljanje ljudskih poena postati važnije od političkih poena?

Ne bih se usudio da generalizujem o tome kako razmišljaju mladi. Uvek ima pametnih, zdravih glasova pojedinaca, nažalost mislim da će oni taj svoj glas pre realizovati u inostranstvu nego ovde.

Veliki deo tkiva zaražen je nacionalizmom, koji je zamazao prave vrednosti, elementarnu razliku između dobra i zla, postao izgovor za svakojake gluposti. I uveren sam da postoji snažan interes poglavica da to potraje.

Uticaj porodice i škole je drastično smanjen, ali sam siguran i da ne bi bilo bolje da im je dat veći značaj, jer su i oni podlegli. Uostalom porodica i nema vremena jer je zauzeta pukim preživljavanjem. Javnim prostorom dominiraju petparački mediji, tako da upravo oni imaju tu oblikotvornu snagu. Stanje svesti kod mladih je produkt sistemskog neulaganja u obrazovanje, zapravo u sve. Ne bih govorio o danu kada će tenzije splasnuti, već o uslovima koji su neophodni da bi došlo do toga. A ima ih puno, i potrebna je i želja i volja i podrška i odluka. Duboko sam uveren da je mi zapravo pravi pakao.

Na primer, mislim da bi bilo dobro za početak da se dominante religijske zajednice u Srbiji i Hrvatskoj hristijanizuju. Takođe, dosledno procesuiranje ratnih zločinaca dovelo bi do tržišne emancipacije (kamo sreće da se to uradi iz etičkih razloga!), jer je lako pronaći vezu između ratnog profiterstva devedesetih i današnjih monopolista. Naravno da ne mogu bez sarkazma.

Zapravo, toliko toga je već rečeno, ko je hteo da zna, već je odavno saznao. Žalosno je što je u pitanju manjina, a moramo voditi borbu za normalnost, to je ono što me užasava. Većina naših razgovora se svodi na promišljanje političkih kriza, a ne na suštinska pitanja vezana za umetnost, realizaciju teksta i mislim da smo svi opsednuti time, preumorni smo.

Poezija (književnost, literatura) produkt je sveta, ma kakav on bio. Ima je više nego što je mogu primiti kroz sebe, više nego što je svet može podneti.  U tome je i nesreća i čar.

Petar Matović: Koferi Đima Đarmuša

Kakav je odnos politike (država, lokalna uprava) prema kulturi u Srbiji?

Pre je reč o ne-odnosu! U Srbiji kulturni centri i biblioteka nalaze se pod ingerencijom lokalnih vlasti. A na vlasti su u većini slučajeva likovi koji bele veze o kulturi nemaju, pa je to sve za njih – prekomerni trošak (ili da upotrebim njihove reči – jagnjeća brigada!). Retko ćete u bibliotekama videti mlađe pisce iz Srbije već i školovane, prave bibliotekare, jednostavno ta mesta su pre rezervisana za ljude koji imaju lokalnu političku težinu, a ne za profesionalce. Sistem uporno pokazuje namernu nesposobnost da na svim nivoima ne profesionalizuje mesta u kulturi.

Na primer, prema Zakonu o kulturi članovi upravnih odbora se biraju od onih koji imaju kredibilitet u kulturnoj, umetničkoj javnosti, ali kako nikakva kazna nije predviđena za kršenje tog člana, ćesto ćete videti naročito u manjim sredinama poljoprivredne tehničare kao predsednike UO, koji prema svemu što im je u opisu poslova imaju komitetski odnos.

S druge strane, postoje na primer kvalitetne kulturne manifestacije razvijene ličnom inicijativom i fanatičnim entuzijazmom, što opet nije preporuka da se takvi organizatori uključe u sistem. Postoje ozbiljni problemi sa regulisanjem zdravstvene zaštite i penzijskog osiguranja za one koji imaju status profesionalnih umetnika. Ustanove poput Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti ne rade jako dugo. Nije više ni paradoksalno (već sasvim očekivano) da oni koji se najviše mobilišu oko nacionalnih tema daju najveći doprinos urušavanju ustanova kulture.


Jedna malena ptica došapnula mi je kako si društveno aktivan u organiziranju različitih događanja, a i prosvjeda pa se ne ustručavaš dirnuti i u političare. A znaš da ptice ne lažu...

Kultura za 5 je neformalna grupa građana iz Požege koja je podigla glas protiv politizacije kulture. Naime, novi predsednik opštine napravio je pravi haos u kulturnom centru koji je važio za jedan od najboljih u Srbiji. Tadašnja direktorka KC optužena je da je kriva ni manje ni više za porast gledanosti rijaliti programa, za promovisanja nekakve apstraktne umetnosti, da nije afirmisala narodnu tradiciju, radinost, a i Požegi nije potrebno ništa tako visoko, već ono što je za običan narod, dakle po njegovim rečima – kultura za dvojku!

Ipak, javnosti Srbije postao je poznat putem po svojim političkim svetonazorima iznetim u emisiji jedne televizije gde je o svom političkom delovanju izrekao sledeće: „Znate, ja postajem jedna kvalitetna politička kučka. Kupus gledaš, meso vadiš, to je tako u politici!“. Ovo je bilo dovoljno da bude, sasvim zasluženo složićete se sa mnom, predmet podsmeha naročito u satiričnim emisijama, ubrzo mu je prilepljen i nadimak – Kupus, te je svoj bes slio na profesionalca bez ikakve političke podrške. Isprovocirani slučajem deo umetnika koji deluju u ovom gradu organizovali su se u neformalnu grupu Kultura za 5!

Nažalost, uprkos mnogobrojnim reakcijama stručne javnosti lokalna vlast je učinila šta je htela, došlo je do nelegalne smene direktorke. Početkom septembra ove godine sud je i potvrdio kršenje zakona od strane opštinskih vlasti i doneo presudu u korist smenjene direktorke. Odšteta će naravno biti plaćena iz opštinskog budžeta, dakle iz džepa građana.

Naravno, dotični ne posustaje, pa za medije izjavljuje i ovo: „Matematika je pokazala da je za vreme njenog direktorovanja porasla gledanost rijalitija. Forsirala je strane izložbe, Požežanima nerazumljive, pa je umesto srpskih preslica izlagala japanske kukice. To kod mene ne može da prođe. “(sic!) Eto, šta sve znači povređena sujeta lokalnog moćnika. Zlo je u svojoj suštini uvek glupo, uvek groteskno!

Nažalost, ovaj primer nije usamljen, mislim da bahatost političara odlikuje veći deo prostora bivše države, i od nas građana se očekuje da sve to istrpimo. Ne znam zašto mi pada napamet pesma Vorošilskog Fašističke države?! Želim da verujem da im to na kraju ipak neće proći!  


Kako onda u današnje vrijeme uopće pisati poeziju? Što je tebi poezija?

Rukom, tipkama na tastaturi, na primer. Jednostavno je. Pisati je u pauzama na poslu, u ukradenim trenucima od šefa, porodice, na aerodromima, u prevozu, u čekaonicama, na svežem vazduhu, u zatvoru, na trgu. Izboriti se dakle za vreme za pisanje.

Mislim da sam se na poeziju negde poprilično navikao, a stvar je svake navike da su joj nepotrebne definicije. Šalu na stranu, određenje poezije je različito. Naposletku, u svetu kakav jeste često mi znači i kao morfijum.

Pisanje je čin izmeštanja iz situacije. Udaljavanja na osigurani perimetar. Obezbeđuje nepripadanje trajanju iščašenih sistema. Poštovanje vlastite autonomnosti. Svakako: iznuđeni je čin, oblik (samo)zaštite. Paradoksalno ukazuje na životnu snagu i zdravlje. Deluje i sa druge strane: svet pouzdano detektuje pisca i osigurava se od njega.

Postoji san o socijalnoj harmoniji. Bez savršenog jezika, neostvarlјivo je. Savršeni bi trebalo da bude onaj u kojem je stepen razumevanja maksimalni. A konvencija-jezik, učesnici smo i svedoci, neprestani je izvor povređivanja, patnje i konflikta. Recimo, čak i neverbalna komunikacija izaziva manje nerazumevanja, uprkos kulturnim razlikama. A za međulјudske odnose često je apsolutno nebitno ko je u pravu. Kakav bi jezik onda bio sposoban da ponese sve u sebi, uklјučujući sve pa makar i lične negativne osobine (sujetu, na primer), a istovremeno noseći mnostrukost svih milјea kojima neosporno pripadamo? Zašto mi napamet pada samo pesnički jezik? Možda jedino on ima snagu podjednakog utočišta: istovremeno samopotvrđivanja i empatije.


Kakva je sudbina poezije u Srbiji?

Dobra. Dinamična. Dosta materijala za obradu. To je dobro ili loše?


Što se svježe izrodilo s pojavom većeg broja novih lica na srpskoj poetskoj sceni?

O krucijalnim novinama će se tek debatovati i polemisati. Ali ono što je zaista važno jeste da je masovnost pesničkog pokreta donela vrlo različite pesničke prakse, vrlo živu scenu. Najbolja stvar je u tome što je toliko ljudi pokazalo da im je danas poezija važna. Pa zar to nije čudo?!


Čini li ti se kako postoji dobra književna suradnja na ovim prostorima?

Postoje jako dobri odnosi, konkretno među piscima mlađe generacije. Uostalom, meni lično su bliži po mnogo čemu neki pesnici iz srednje i mlađe generacije iz regiona. Upravo oni delovi scena koji su otvoreni i po kvalitetu su reprezentativni. U svakom slučaju sistemska povezivanja bi bila neophodna.


Kako se osjećaš kada prelaziš granicu?

Ozdravljujuće. Ne samo zbog toga što izlazim iz nečega, ili što negde ulazim, već zato što je to  kretanje mahom namenjeno susretima s piscima. To je ono najvrednije.


Misliš li da će u Europi biti novih pomicanja granica, da će i generacija djece koju podučavaš dobiti svoj rat, novo spaljivanje knjiga?

Istorijsko iskustvo ovih prostora ne daje puno prostora za optimizam. Kada pogledate kako se ova društva (ne)bore sa vlastitom prošlošću, onda je sasvim jasno da se neki oblici rata nastavljaju, da postoji kontinuirano održavanje tenzije, što dovodi do toga da imate traumatizovano stanovništvo. Šta ćete s tim? Pacifista sam, a u tom slučaju nadam se da ću sa svojim prijateljima biti daleko odavde. Najbolja stvar je što vas ovde na Balkanu uvek nešto iznenadi. Možda ovog puta nešto pozitivno. Želim da verujem u to.


Može li poezija i književnost smanjiti domet pušaka/metaka? Ili su učinkovitiji kada se njihov kalibar upotrijebi u huškačke svrhe?

Može, u oba slučaja, ali kada sistem to zaželi. Ne verujem u samoosvešćenje masa, to je mit. Verujem da se ipak stvari menjaju. Deo književnika je uvek služio u ratnohuškačke svrhe. Dobrovoljno, da budemo precizni. Pristali su zbog vlastite sujete, slepila, gluposti, kompleksa, frustracija (ne znam kako da sve to definišem) da taj svoj brutalni diskurs ćumeza/ bircuza puste  u javni prostor, u kome se razgoropadio i napravio ogromnu štetu (naravno, krajnje uprošćeno). O političarima, zapravo o političkoj svesti koja ovde predugo vlada drugih reči nego krajnje prljavih nemam, a bespredmetno bi bilo da ih trošim na ovom mestu.

 
Gdje se rađa, a gdje prestaje i umire pjesma?

U kretanju počinje, u zatvorenosti prestaje. Ne mislim na fizičke pokrete. A mislim na otuđenost od sveta, i zatvaranje u sebe jer donosi ustajalost, jalovost. Tamo gde postoji intencija za komunikacijom, za kretanjem, za promenom, tamo nastaje sve.


Pogledaš li kroz prozor svoga doma vidiš li stihove, ima li života s druge strane stakla, diše li tamo poezija?

Poezija, književnost, literatura, produkt je sveta, ma kakav on bio. Ima je više nego što je mogu primiti kroz sebe, više nego što je svet može podneti.  U tome je i nesreća i čar.

– Test - Embedly - Facebook –

Petar Matović: Poezija (književnost, literatura) produkt je sveta, ma kakav on bio

Pisanje je čin izmeštanja iz situacije. Udaljavanja na osigurani perimetar. Obezbeđuje nepripadanje trajanju iščašenih sistema. Poštovanje vlastite autonomnosti. Svakako: iznuđeni je čin, oblik (samo)zaštite. Paradoksalno ukazuje na životnu snagu i zdravlje. Deluje i sa druge strane: svet pouzdano d...

– Komentari –

– Povezani sadržaj –

– Pretraži sve članke –