Aleksandar Prokopiev: Ja sam plod ljubavi koja se desila u okolnostima koje su sasvim književne

Aleksandar Prokopiev (foto: Iva Perković)

“To je kad počneš da pišeš, a ja sam uglavnom poznat kao pripovjedač priča, i onda ti krene jedna priča, pa onda vidiš da ona može da se nastavi sledećom, da formira neku knjigu gde te priče emaniraju jedna u drugu”, rekao nam je Aleksandar Prokopiev o svojoj knjizi Čovječuljak: bajke iz lijevoga džepa (Fraktura, 2013., prev: Borislav Pavlovski), koju je predstavljao na 12. festivalu autora i sajmu knjiga VRISAK, dok smo žmirkali na osunčanoj terasi hotela Continental u Rijeci i pili kavu pred njegov odlazak, vodeći ovaj jednako tako spontan i nepredvidljiv razgovor. Naš bi se razgovor s ovim cijenjenim i prevođenim makedonskim piscem, profesorom, prevoditeljem, umjetničkim direktorom književnog festivala PRO-ZA BALKAN, i glazbenikom koji je svojedobno svirao klavijature u kultnom rock-sastavu Idoli, unatoč stalnim prekidima i upadicama (telefoni koji zvone, novinari i fotografi koji dolaze ugovoriti snimanje, konobarice s cigaretama i još kave) i nastavio tko zna do kad da ga u jednom trenutku nisu pozvali da iznese svoje kofere iz sobe jer je već dobrano prošlo vrijeme za odjavu iz hotela.

Razgovor prenosimo onako kako se dogodio, s malo ili minimalno uredničkih intervencija u tekstu, niti zadirući u jezik, ne dodajući mu ili oduzimajući, dopuštajući mu da se pred vama prostre oslobođen uredničkog stiska i jezičnih konvencija nadajući se da će njegova spontanost i autentičnost, a nadasve živahnost, ton i ritam najbolje prenijeti osobnost autora kojeg vam ovdje predstavljamo.

A da su ton i ritam bitni, uvjerite se sami. Uz tekst idu i dvije kompozije inspirirane Čovječuljkom, koje nam je autor velikodušno ustupio. Kada dođete do kraja, pročitat će vam i ulomak iz jedne svoje priče. 
 

Ispitujte me, drage devojke... 

Iva Perković: Gostujete na riječkom festivalu knjiga i autora Vrisak. Kako Vas se dojmio?

Aleksandar Prokopiev: Auuu! Jel se snimilo? Nije? E pa onda – Vrisak. Na svim poljima života i iskustva, jako dobro. Mislim, dobar festival, ambiciozan, ali to se ne vidi zato što je neposredan zahvaljujući tim večernjim tulumima i druženjima. Oseća se atmosfera koja verovatno mora da postoji u toj Palači, koja se pretopi u nešto neposredno i dobro. Dobri pisci, uglavnom ih sve znam. Znači, međusobni razgovori, legenda naša Voja Šiljak. Znam ga otkad sam bio mali. Onda su moji roditelji gledali te noćne razgovore koje je on vodio, a ja sam bio sasvim mali i upamtio sam njegov lik i njegov način razgovora. Svega se sećam. Bilo mi je drago da sam s njim popričao, a Rijeku znam. Prema Rijeci imam odnos kao prema gradu koji se ne menja.
 
Lora Tomaš: Kako to?

E ne znam, takav mi je utisak. Ja sam u Rijeku... Ta-dam! Cigareta je stigla... (Konobarica ih je donijela.) Ne mogu da dajem intervju bez cigarete. Rijeka mi se, dakle, ne menja, iako se ustvari različite stvari dešavaju u Rijeci. Ovde sam prvi put video kako tuga može biti srećna i obratno. Letovali smo blizu, u Malinskoj na Krku, i onda zemljotres u Skoplju 1963. pa se moj otac hitno morao vraćati, pošto je urbanista, da spašava grad koji se nije dalo spasiti. Ali nema veze. On je otišao, a mi smo se, s mamom i nekim hrvatskim prijateljicama uputili u Rijeku. A ja sam bio jako mali (imao sam jednocifreni broj godina) i sve mi je bilo tužno. Znaš ono, plaču, slušaju radio... Tad su bili trevira ženski kostimi u modi, a ranije su kupaći kostimi bili onako... a ova trevira je bila pripijena uz telo, i vlaga se na njih lepila pa je to za jednog malog dečaka izgledalo veoma izazovno. I onda te hrvatske prijateljice u trevirama, one pričaju, plaču svim srcem, a ja samo gledam one detalje i vau... I igrao se talijanski tvist. E onda, znam Rijeku puno, video sam je više od deset puta i uvek se tu svašta događalo, ali grad mi izgleda isto. Možda zato što se moj grad, Skoplje, užasno menjao. Nekad je bio ko Rijeka, recimo, pre zemljotresa, onda je postao simpatičan grad, prije rata, a sada je ogroman.
 
Dvoje ljudi koji su mi, a znate ih, dali neke lepe stranice u tom boravku u Rijeci... Prva je bila Daša Drndić, s njom se znam puno. Jako interesantno, bili smo skupa na nekom festivalu u Puli, a ja sam morao nešto da se vratim i dala mi je ključ od stana. Kaže, uzmi šta hoćeš. Gledao sam te fotografije pa ti se vrate neke memorije, poznanstva. Recimo, i Kiš je bio u njenom stanu, a Kiša sam znao iz Pariza, preko telefona smo se upoznali. Srdačna prijateljica do kraja, posle je dolazila u Skoplje, i to neposredno prije smrti. Divna... Drugi tip iskustva je Aljoša Pužar. S njim sam isto bio na pulskom festivalu pa mi kaže, idemo mi u Rijeku, i onda me vodio po takvim nekim super mestima gde su bile žurke kao ova, ali još bolje. Bilo je nekako potpuno otkačeno, a on se sa svima znao, bio je takav jedan tip. Sad je u Ljubljani, rekli su mi, a bio je tamo negde na Dalekom istoku, ne znam šta je radio, nešto je predavao, u Bangkoku, Hong Kongu... I onda se sećam te druge Rijeke koja mi se isto jako svidela i vratila me u tu moju mladost, rokersku. Znači, ja znam Reku i preko nastupa, ali ne kao književnik. Svirali smo u jednom klubu, više i ne postoji kao dvorana, negdje prema ulazu u grad. Svirao sam i još uvek sviram klavijature, ali sad sviram jazz. I sad, znači, Aljoša me upoznao i s tom noćnom Rijekom, alternativnom Rijekom. A Skoplje je jako interesantan grad, posebice ako hodate, živi 24 sata. Daša i Aljoša, Š-Š, Šaša.
 
I ove devojke koje vode festival, sve su sjajne. I Drago. I Marko, gazda Dnevnog Boravka. Onaj lep dečko što je stajao iza šanka i u jednom trenutku rekao: Igrajte koliko hoćete, ja odem.
 
L: Je li vam ovo prvi VRISAK?

Da. Znači, s Dragom sam se upoznao u Skoplju. To je najbolje, kad znate nekog čoveka i ona vas zna, ali vas ne zna privatno, nego preko nečeg što ste uradili. Ja sam ga znao preko njegovih pesničkih, a on me znao preko mojih proznih knjiga. Odmah smo se, znaš, našli. On je ustvari glavni razlog što sam ovde, mada su hteli i ranije da me zovu. Rekao sam, kako da ne. I znaš to iskustvo u životu, to ćete vi odmah shvatiti, ali još se više oseti kako idu godine. Recimo, kad radite neke stvari koje su vezane ipak uz posao, onda vam je u početku veoma važno, jao, to sam uradio, objavio sam vamo, preveli su me tamo, a onda kad postanete malo razmaženiji i kad vas traže, onda vam je veoma važno da taj čovek koji to radi bude ustvari ljudski blizak. 
 
I: A Zoran Predin, on je također gost na ovom festivalu, njega ste znali otprije s obzirom na vaš muzički background? 

E s Predinom sam bio sinoć. Znao sam ga otprije. On se ustvari potpuno predao muzici, ali nije tip... kako vi sad kažete, glazbenika? Divno poznaje muziku, sarađuje sa svima, veoma je otvoren, ali ima i bogatije iskustvo nego drugi muzičari. Jer ima i jedna malo tužnija strana te strasti – jer to nije profesija – da kad si mlad, onda su to sve zanimljivi, lepi ljudi, pričljivi, šarmeri, flertuju, zabavljaju se, a onda, ako ostanu u tome, onda ih sretneš kako leže na nekoj autobuskoj stanici, ili u nekoj birtiji, i uvek pričaju kako je bilo nekada... Sudbina rokera, ako nisu otišli u onaj lepši svet, naročito je takva. E, ovo je različito. Predin je veoma živahan um, strašno ga sve interesuje, ima bogato znanje, a i odličan je muzičar.

Čovječuljak Prokopiev Aleksandar

L: Recite nam nešto više o knjizi koju ste ovdje predstavljali, kako je nastajala zbirka bajki za odrasle, Čovječuljak: bajke iz lijevoga džepa, koja je 2011. osvojila međunarodnu književnu nagradu Balkanika?

Ta je knjiga odavno napisana, 2010., a u Frakturi objavljena 2013. To je kad počneš da pišeš, a ja sam uglavnom poznat kao pripovjedač priča, i onda ti krene jedna priča, pa onda vidiš da ona može da se nastavi sledećom, da formira neku knjigu gde te priče emaniraju jedna u drugu. A počelo je jednom pričom, vezano je za život, normalno... Imate jednog prijatelja, čoveka kojeg znate, i on vas ustvari potakne da počnete priču. Sad sam imao jednog tipa koji je izuzetan, koji je isto bivši roker, ali nizak. E, to je još veća slabost u starijim godinama. Jer drugo je kad je bio neki šarmer pa još uvek zadrži nešto na licu, u držanju, kad je bio odličan, a sad je malecak, zboran i već, znaš... Nisu to samo duvanja, nego i nešto drugo, nije važno. S njim sam se počeo intenzivno družiti nakon dugog vremena i video sam da u njemu postoji nešto... on je Palčić, ali iz ovog vremena. I moja prva priča je ustvari o tom Palčiću koji je sad delikvent. Morao sam oblikovati lik da se ne prepozna sasvim, ali koji ima te lične probleme koji dolaze u prvi plan. Onda ti likovi pričaju o propalim ljubavima, brakovima, o deci koja nisu kod njih i tako dalje.
 
I: Znači poveznica je bio neki lik iz bajke, neki arhetip...

I stvarnost... Uvek je. Ja češće pišem o stvarnosti, ali ovo me zainteresovalo, da vidim kako se ti likovi razvijaju sada. I zato su iz levog džepa – jer su neobični, a s druge strane, u oficijalnim bajkama, potpuno su na margini, postoji svega par rečenica o njima. O lovcu u Snežani postoji samo da je on odneo Snežanu, smilovao se i vratio. E, ne! Taj lovac je, bre, jaka ličnost. Zašto ga je ta maćeha držala? I odmah, on je postao njen seksualni rob, i onda se priča razvija na sasvim drugačiji način, a taj sukob između erosa i ubistva postaje jako zanimljiv. I opet se setiš nekog čoveka koji ima takvo iskustvo, pa i sopstvenih iskustava se setiš. E sad je u svemu tome dobro da kad uzmeš neku bajku, braće Grimm ili narodnu, ili ovakvu ili umetnikovu kao Petar Pan, ili alhemijsku kao što je homunculus, čovečuljak, onda ulaziš u taj svet. Sve je to savremena priča kojom ipak ulaziš u neki okvir koji ti je tamo dat. 

Pa čak i sada, što je meni smešno, kad odeš na neku zabavu i upoznaš neke ljude, kao ja vas, sad su puno moderna ona četiri slova koja je radio Jung. Znaš, to su ono, kako se zove, introvert, ekstrovert, intuitive, perceiving, judging itd. I onda mi kaže jedan Slovak, koji isto piše, a psihijatar je... jer psihijatri su sada počeli i da pišu a prodaju se... pa mi kaže: koja su ti četiri slova? A ja sam možda Saša, jer sam Aleksandar, a zovu me Saša. No, not your nickname! I onda ja kažem, pojma nemam. Ajde ja tebe da ispitam, kaže, mojim testovima. Ja celo veče rešavao. Ja sam, dakle... tri su mi potpuno određena, a jedno mi je na granici. Znači, ja sam više ekstrovert nego introvert, intuitivan više nego praktičniji tip, feeling mi je jače izražen, ali četvrto... ja sam mislio da sam perceiving jer u mom životu sve tako teče. E, tu sam malo perceiving, ali imam i tog judginga, što znači da ipak imam neki stav – sud o vremenu, ljudima... koji mi nije u ponašanju. Ali si mislim, da bre, ja ipak vrtim posle sve te priče, zašto ih ponovo ispitujem, oću da ih nekako ocenim, znaš. Sad se tako upoznaju ljudi, četiri slova, nickname, a ranije, upoznaš ga i to je proces. Pa se otkriva, pa vidiš nešto. To su shortcuti tih kratkih susreta, a i zabava.
 
L: A kako je Čovječuljak primljen u Makedoniji?

E sad razgovaramo ko ovi važni, pravi pisci. U Makedoniji je primljena dobro, ali je mnogo bolje primljena napolju. Mislim da je Čovečuljak, iako nije moja najbolja knjiga, sad prevedena ne samo na puno jezika, nego i na kontinente. U Europi, Africi, Aziji (ako Tursku smatramo delom Azije). Tamo imam nekoliko izdanja Čovečuljka. U Makedoniji mi je najprihvaćeniji jedan roman koji se zove Zirkač, ustvari kratka novela. Onaj što gleda, zirka. Napisan je mnogo ranije, ali sad vidim da ima puno izdanja kod stranaca. Talijani su mi ga sad opet objavili, a hoće ga i Slovenci.
 
I: Kako prodajete vani? Imate agenta?

Imam agenticu. Talijanku Silviju Brunelli. Sad sam počeo da radim i te animirane filmove, kao scenarista. To je timski rad. I sad oni idu i prodaju se i dobijaju nagrade.
 
I: Kad smo već kod agenata, recite nam nešto o književnoj sceni u Makedoniji. Kod nas su poznati neki autori, prisutni su, prevode se, često i gostuju u Hrvatskoj... kao naprimjer Rumena Bužarovska...

Lidija Dimkovska? Ermis Lafazanovski? Venko Andonovski? On je objavio par knjiga ovdje. On je odličan. Ermis je isto odličan pisac, strašno duhovit. Oni su prevođeni u Hrvatskoj od tih novijih. Goce je prevođen isto, Smilevski. Svi su različiti, a dobri, i muški i ženski. Bilo je neko zatišje zbog svega, a sad se otvorila scena, i za hrvatske pisce kod nas i za naše ovde, i vidim da je mnogo interesa jer smo mi ipak neka porodica.
 
L: Možete li živjeti od pisanja?

Ne. Ja predajem postdiplomcima, ali moram da radim i druge stvari. Kad bi bio potpuni alternativac kakav nisam, onda bi mogao da živim od pisanja. Prevodim, radim scenarije, neke sitcome, mogao bi dobro da živim, ali nisam tu samo ja. Imam tri divne ćerke, a svaka od njih zahtijeva na neki svoj način. Svaka je negde napolju, bori se, niko nije u Skoplju. Pametnice, lepotice sve, ali njima je teže nego nama. Sada to preživljavanje postaje mjesečno. Kod nas je ipak bilo puno opuštenije. Živeli smo, onako, na duže staze. Pa čak to vidim i u ljubavnim vezama, a ja sam u tom smislu emotivac i moje ljubavi su drugačije išle... Ipak su bile prisnije, i tjelesno, normalno, ali to je bio samo deo onog što je život s nekim. A kod njih, zbog te brzine, idemo tamo, ajd ćao, ne mogu sada. Nekada smo živeli stvarno kao partneri, a sad je to vremenski veoma stešnjeno.
 
L: Ugovor na određeno...

Pa tako bude. Mi smo imali više socijalne probleme, u smislu tog nekog bunta, protesta. Pitali su me i osećam li razliku između književnosti u moje vreme i tog postmodernizma. Sve je prije nastajalo iz nekog protesta, pa novi val u muzici, pa na filmu. A sad je iskustvo drugo, vi ste puno bogatiji znanjima i u nekom smislu, koliko god da ste u nekom stisku, toliko ste slobodniji u svojim razmišljanjima. Vidiš tamo da se neki glupak pojavi na televiziji, vidiš, glupendra jedna, odmah se to proveri. Kod nas je to bilo prilično ono, ako nešto uradiš, onda te izbace s posla. Mene su dvaput izbacivali. 
 
Svrstavali su me i u razne pravce. Postmodernizam je ranije bio kompliment, a i sad me u tim nekim istorijama tu stavljaju, znaš, pogotovo ovi Zapadnjaci, pošto vole postmodernizam u ex-Jugoslaviji, postmodernizam na Balkanu. Ja koristim postupke postmodernizma, ali nisam postmodernist. To je čisto neka odlika stila. Nikada nisam htio biti određen. Ja sam ljevičar, ali nisam partijski ljevičar. Nikad nisam bio član partije, uvek sam imao problema, i sa jednima i sa drugima. A onda im smetaš, bez obzira šta je tvoje duboko lično uverenje. 

Aleksandar Prokopiev, Lora Tomaš (foto: Iva Perković)

L: Kakva je, po Vašem mišljenju, kulturna razmjena na području bivše države? Može li bolje?

Sad počinje. Sad su ušli i Slovenci, koji su bili prilično onako sa strane. Slovenci žele, bre, da objavljuju knjige na ovim našim jezicima i naše na njihovom. E sad, tu sam se malo zamislio. I onda su nas sad otkrili i ovi sa Zapada, Traduki, Europska agencija, kako se zove... Ali dobar je rezultat. Kao kulturna politika, ta je naša regionalna razmjena krenula u zadnjih deset godina. Bilo je jedno zatišje, užasno, nepravedno, idiotsko... kad si se osećao ko neka budala izolovana, a ostala su ti prijateljstva, a ovo ne ide... U Skoplju mislim da ima više od dvadesetak prevođenih hrvatskih pisaca po knjižarama, neki su i veoma čitani. Evo sad, Karakaš me interesuje, pošto je njegova knjiga jako dobra, pa Ivica Prtenjača, koji nam dolazi na festival, odlično mu je prihvaćen roman Brdo, pa onda i Tatjana Gromača, čak mi je radila i intervju, tada je bila novinarka za Zarez. Knjige koje je napisala mnogo ranije sada su postale veoma čitane, čak ima i tekstova o njima. Crnac, naprimjer. Pa s druge strane, Goce i Rumena...
 
I: Oni su se podosta probili izvan granica Makedonije...

Da, šarmantni su i puno putuju. E sad, to je vreme proze... Kad kažeš, knjiga priča, dobro, super, a roman? A poezija, koja je u ovom regionu uvek bila stvarno... iskreno rečeno... vrhunska... i sad ima mlađih pesnika koji su stvarno dobri. Evo i Drago je odličan pesnik, a prevođen je na svega dva-tri jezika...
 
L: Koji se od naših pjesnika i pjesnikinja kod vas najviše čitaju?

E sad, tu ću te malo zašarati. Prevođeni su uglavnom klasici. Sad je izašao Kamov, novo izdanje, kao što je izašao ovaj Slovenac, Srećko Kosovel. On je izvanredan, nitko ga nije znao.
 
L: On je s početka prošlog stoljeća, umro mlad...

Bio sam u njegovoj kući, na selu. Vidi se da je taj čovek bio potpuno u svom svetu. Prihvata ih sudbina njihova, a to paše sad. Bili su neobični (on i Kamov), rano su otišli, bili su izuzetno talentovani i predaju se na univerzitetima. I Krleža, on je uvek bio aktualan, čak i u vreme onog zatišja. Krleža, Andrić, Selimović. Mlađi kroz časopise.
 
I Slovenci su tu. Naprimjer, Uroš Zupan. A ovde je poznat jedan naš, Nikola Madžirov, pa Igor Isakovski, koji je u bivstvu umro. Pošto je Igor bio takav – živeo kao meteor i otišo... Sad sam bio, pre godinu i po, u Zagrebu... kako se zove ono mesto gde se čita poezija, u predgrađu, u Novom Zagrebu, kao neka garaža, kafić, liči na Metelkovu poprilično... Bilo je prepuno. Svi su čitali, ne samo svoju poeziju, već i poeziju drugih pesnika, a Igora su trojica njih recitovali. 
 
I: Igor je bio dosta propulzivan...
I gnevan.
 
I: I radio je puno toga, bio aktivan, pomicao granice...
Puno. Bio je i veoma dobar pesnik, bio je i izdavač, takav tip...
 
I: Upoznala sam ga u Pragu na sajmu knjiga...
I bio je tako lep momak. 
 
I: Mislim da se poezija opet vraća, izdavači su počeli objavljivati više pjesničkih zbirki, pa i mladih pjesnika... a ovo zatišje koje spominjete bilo je uzrokovano i slabom prodajom.

Vraća se. I mi smo kao Južni Slaveni, da kažem to, a ne Jugoslaveni... a tu ulaze i Bugari, veoma talentovani za poeziju, to nam leži. Da, poezija se ne prodaje.
 
I: Razni su mi pisci nedavno rekli da čitaju uglavnom poeziju, kažu da im pomaže u pisanju. Što mislite zašto?

Da, zato što je mnogo pročišćeniji izraz. Evo, i Prtenjača je pesnik, i to mu se vidi u prozi.
 
L: Kako Vama pomaže čitanje poezije?

Koncentracija. Recimo, haiku ima sedamnaest slogova. I to je kao ukrštena reč. Imaš znači prvo pet za prvi prizor, onda razvijaš taj prizor, i na kraju isto u pet slogova uradiš nešto što je, da kažemo, zen odgovor na sve to. Kako se kod vas zove mačor, muška mačka.
 
L: Mačak.

Evo ovako... 
Dva mačka na pokrivu
(to sam video u ovom starom gradu)
I jedna mačkica
Ljubavni problem
I to je više uticaj, fala bogu, to nije poezija. Poezija ti pročisti stil, pročisti prozu. Jer što je veće delo, to se počne upotrebljavati suviše epiteta, metafora, rečenica, i ja volim malo duže, zavisi od lika, ali te rečenice postanu isuviše nerealne, ne uđu u tkivo romana kako treba, u radnju, nego su kao višak. Pa hajde da ostavimo te tri točkice prije i posle, da se malo razmisli, da ubacimo praznine, koje haiku ima. 
 
I: Jeste li pisali i za muziku? Koja je razlika?

Pisao sam i za glazbu. Bio sam tekstopisac za razne povode, i kabaret nedavno. Nemam ja baš pesničkog talenta. Pišem samo haiku. Ali to ti omogući da razmisliš o nekom trenutku, u pisanju proze mi pomaže...

I: Bavite se i znanošću, predajete na sveučilištu. Koliko je to prisutno u Vašem književnom radu? 

Sad predajem, i to je spas moj. Ja sam imao jake probleme u tom mom profesionalnom životu... bio sam izvršen s posla pa vraćen, pa sudijski procesi, gluposti, a onda sam se skrasio na sveučilištu i bilo mi je jako lepo, ali dosta sam kasno došao. I bilo mi je dobro što sam radio sa studentima, to mi je bilo najbolje, ali posle nekih pet-šest godina, imaš mlade studente, pomlađuješ se, super je u njihovom društvu, ali su to u osnovi još suviše mladi ljudi, i onda ih moraš učiti stvarima koje i sam ponavljaš. Nikad se ne nerviram, ali oću da kažem, dijalog s njima je malo težak zato što su oni pomalo uplašeni pa dok ih oslobodiš... I onda su počeli taj postdiplomski kulturološki studij, tamo sad radim s osobama od kojih učim. Znaš, sad mi je došao neki poznat redatelj, pa arhitekta, pa neki pisac koga znam...
 
I: Kako to utječe na vaše kreativno pisanje?

Jako pozitivno jer upoznaš galeriju već oformljenih ličnosti... magistranti i doktorandi. Ja se sad bližim mirovini, ali sad su ti postdiplomci dali predlog, a prihvatili i ovi drugi, da budem professor emeritus, tako da ću ostati i posle mirovine da budem mentor tim ljudima. I ja njih želim. Među njima ima više od desetak knjiga koje su rezultat magistarskih radova. 
 
I: Zanima me, zapravo, koliko poznavanje književne teorije znači piscu? Utječe li na njegov rad? Dok pišete, dekonstruirate li istovremeno vlastiti tekst?

Kad sam bio ambiciozni student u Parizu, na postdiplomskom na Sorbonni, to je bilo još jedno oduševljenje sa tim post – postmodernizam, ali i poststrukturalizam. Bio sam na predavanjima Lévi-Straussa, recimo. Imao je tada osamdeset pet godina. A to je vezano uz bajke, možda poznavanje same strukture. E onda, kad sam počeo da pišem, svi moji rani radovi bili su pod velikim opterećenjem teorije. Hteo sam da pokažem... ja nadobudni naučnik... pa ovo je Derrida... ovo je Foucault... bravo, bravo... i to je dugo trajalo... predugo... i onda sam shvatio da nema smisla, to dokazivanje neke naučnosti. I sad pišem eseje, puno lakše, puno su bolji za mene... ubacim i taj dio, ali kroz priču.

Esejistikom se bavim momentalnim temama. Tako da kad uporediš ono što sam pisao prije dvadeset godina i sada, to je neka sasvim druga ličnost. A taj metajezik koji nosi teorija... svi ti velikani, svi su oni bili svoji. Čitaš Foucaulta, Barthesa i Derridu do njega, i jasno je koji je koji, da je Barthes Barthes, i da ne može biti drugi, a da je Foucault Foucault. A kad uđeš u ovu novu metafizičku mrežu, gdje se svaki dan proizvodi novi sadržaj, i onda to sve povežeš pa kažeš, šta je sad ovo? Dolaze onda kao nova interesovanja koja su ustvari stara interesovanja. Ali uvijek treba polaziti od vlastitog iskustva, onoga čime se inače baviš pa to malo provući kroz teoriju. Čak i kad govorimo o psihoanalizi, koja je jako uzbudljiva, kad se vratiš na one koji su prvi u tome, čak i najprviji, na Junga i Freuda, pa kreneš dalje, vidiš kako se izraz komplikuje, kako postaje sve mrežasto ili ide na oskudnu varijantu, tipa, budite bolji u dvadeset koraka. 
 
L: Kad smo već kod teoretičara, kako se slažete s Judith Butler? Ona je posjetila i Makedoniju?

Judith Butler je obožavana na našem sveučilištu, sve ove, mogu reći, više-manje profesorice, sve su opčinjene, samo je citiraju i razlažu. I bila je ona u Skoplju nekoliko puta i svi su padali, ja ne. Mislim, uz dužno poštovanje, jer to su ljudi koji su posvetili život određenim stvarima, ali ta disciplina već nije bliska meni. Ali ona je jedna veoma spontana i slobodna ličnost. Ona se kupa, zeza, mi smo se prskali u vodi, teška zajebantica. Kao čovek, ona je sasvim različita od onog šta čitaš. Ustvari, tu je velika. Cijeli je simpozij bio posvećen Judith Butler, ona je došla, a oni su se svi tresli. I došli su iz Zagreba, svi njeni poštovaoci. Na Ohridu, niko se ne kupa, a stiže ona s nekom svojom torbicom, ravno u jezero. I svi ono, pazi je, prehladit će se, a ja vičem, pusti je, bre, uživa u životu. Ali šta mi je isto bilo simpatično kod nje, ona je rođena istog datuma kao i ja, 24. veljače, riba iz prve dekade. 

Platat animiranog filma Round Trip: Mary (scenarij Ivanov, Prokopiev)

I: Što mislite o dehumanizaciji kojoj svjedočimo, i o tome što ljude čini ljudima? Čini nam se da je jasno na prvu, ali i nije...

Reći ću ti jedan slikoviti opis. U bajci kod Litija imaš ta tri sloja bajki. Prvi sloj je socijalni sloj, dešava se ta bajka u nečem prepoznatljivom, u nekom selu u Njemačkoj ili Makedoniji. To je ta najspoljašnija stvar. Ona je jako snažna u naše vreme. Ta spoljašna strana naše ličnosti, koja je najmanje važna u suštini, ona je dominantna – kako se ponašati, biti in, uzeti poststrukturalistički doktorat, to je sve to. Onda dolazi ta druga, slojevitija, koja se odnosi na lična iskustva. Zato su neke bajke specifičnije nego druge, i bolje. To su naša prijateljstva, odnosi s bliskim ljudima, pronalaženje srodnika. Isto je važno da zadržimo deo te duševnosti. Ali treći sloj je najvažniji, to je taj arhetipski sloj, da upotrebim taj izraz, to smo mi sami. Gde se mi prepoznajemo? Ali mi nemamo dovoljno vremena, ni želje čak, jer nas ovo sve drugo iscrpljuje, naročito taj prvi sloj, a i ovaj drugi, jer smo u traganju da bar nešto nađemo – da nađemo srodnu dušu s kojom ćemo živeti, da nađemo srodnog prijatelja koji će biti uz nas. Znači, tu je taj napor kako se osloboditi spoljašnjega, kako ući u ovaj malo dublji sloj. Ali ući u onaj treći, nemaju ljudi dovoljno... 

Tu su umetnici možda u prednosti. Jer onda ti sebe upoznaješ, i nešto što bi ti smetalo u tom prvom sloju i drugom postaje tvoje. Onda kažeš – a zašto da krijem taj dio sebe? Zašto da budem, ne znam, ovakav ili onakav, da se stidim sebe, ili da to pokrivam nekim drugim šarmom koji je spoljašnji? E mislim da umetnik, ako je stvarno umetnik, ulazi u taj sloj, i on je najkreativniji i najljudskiji. Onda postaneš ono što si, i ne plašiš se ni svojih poraza, ni svojih greški ni svojih nedostataka, jednostavno živiš svoj život. 
 
E, ta ljudskost je tamo, u tom jezgru. I zato je dobro da u životu, mada bi neko rekao da sam budala, da je u životu veoma korisno imati poraze i teška iskustva, mada mi onda patimo i to nas pogađa, ali obogatiš se i postaneš svesniji sebe.
 
L: Kad govorimo o miješanju bajki i stvarnosti, jeste li imali uzore u književnosti?

Pa ne bi ti mogao reći da su to bajkopisci, nego da su to pisci uopšte. Recimo, oni koji su klasični, a veliki. Kafka, Thomas Mann, taj tip pisaca. Bulgakov sigurno. On je možda jedan od mojih najomiljenijih pisaca. Sad ima i ovih mlađih, relativno, recimo Angela Carter ima izvanredne bajke. Od ovih velikih savremenih, bajke su u drugom stilu, recimo Saint-Exupéry. On više naginje nekoj dečjoj filozofiji, saznanju sveta, i to su velike knjige. Tako da mi uzori u pisanju ova trojica gore

Aleksandar Prokopiev (foto: Iva Perković)

L: A tko je ispočetka utjecao na Vas?

Pa znaš šta, kod mene je čudno, moja majka je bila čuvena profesorka književnosti. I među meni bitnim piscima su i tri njezina učenika, iz gimnazije ustvari, danas tri široko poznata imena makedonske kulture: Milčo Mančevski, Venko Andonovski, Elizabeta Šeleva. A ja sam ustvari plod jedne ljubavi između moje mame i tate koja se desila u okolnostima koje su sasvim književne. Ona je počela normalno studirati u Skoplju, a moj tata je bio izbačen iz gimnazije zbog svojih nekih političkih impulsa. Bio je primoran da stagnira, da ne uči gimnaziju, već da igra futbal. Tu ga je spasio čuven trener Ilješ Špic, i moj tata je postao jedan od najboljih futbalera Makedonije tada, zvao se Varda. I posle tri godine, kada je ona već bila na trećoj godini verovatno, on završi gimnaziju, i njega upute u Zagreb da studira, iako je književnost voleo. Zašto to kažem? Jer je moja biblioteka porodična strašno bogata – ja mislim da imam među tri najveće privatne biblioteke u Makedoniji. To je otac skupljao, i njegov otac, dakle, moj deda. Imam puno hrvatskih naslova, uključujući Kamova izdanja sa početka. Znači, knjiga je bila deo moje sobe za igranje, ne znam što. I igrao sam se s tim knjigama, pravio sam neke gradove gde su dugmad bila kao neprijatelji, pa ovo pa ono. 

Tata je završio arhitekturu onda, i zbog njega je mama morala da ostane u Zagrebu, da mogu da žive zajedno. Jer oni su odmah započeli tu svoju ljubavnu vezu, onako intenzivno, zajednički. I živeli su u Gajevoj ulici 23. Mama je stalno pričala kako je taj njihov balkon gledao na Arheološki muzej, kako su se ljubili, milovali, pričali na tom balkonu. E mama, kažem, moram da odem da vidim tu tvoju gajbu, Gajeva 23, drugi kat.

I onda, kad sam bio na Pulskom sajmu, baš sam rekao, ja ću da idem da vidim tu kuću, da vidim gde sam bio spermatozoid. Tamo sam započeo svoj životni put. I odem i zvonim. Popnem se na drugi kat, ali vidim da je neko drugo prezime, pošto su oni iznajmljivali, i otvori mi jedna ženica i kaže, da gospodine, šta želite? A ja sam rekao da su moji ovde... i ona mi kaže, uđite, stare gazde su otišle, to je moj tata kupio, tu su godine i godine... i to već nije spavaća soba, nego dnevna... i uđem ja unutra, jel mogu da vidim balkon, pitam ja, a kišilo je... a Gajeva je ustvari, to je taj utisak vezan za privatnu memoriju, ostane ti onda ta njihova Gajeva, kao u njihovo vreme, znaš, gledaš taj Muzej, dole su neke kavane, i onda ja sednem tamo, zagledam se, počnem da mislim svašta, a ona iznutra mi kaže, gospodine, biste li kavicu vi? Jeste, kažem, ali molim vas sa malo šećera. Zašto, kaže. Pa imam neki dijabetes mali. Jao, pa i ja imam, kaže. I onda ja uđem unutra i mi počnemo priču o njenoj sudbini, a ja onda napišem priču o svemu tome koja se zove baš tako, “Gajeva 23”. I ona je u mojoj novoj knjizi koja će, izgleda, biti objavljena u V.B.Z.-u.  

Iz obiteljske arhive

E sad, što je tu interesantno, da je taj arhitekta koji je izgradio tu zgradu bio jako poznat modernistički arhitekt i radio je po celoj onoj bivšoj kraljevini. Recimo, Poštu u Beogradu. A bio je veoma nervozan i talentovan čovek, i samoubio se. Ali što je interesantno, kad se samoubio (a bacio se odozgo, sa gornjega sprata... pao je na neke električne žice...) našli su mu u sobi puno pisama od njegove majke koja su bila zgužvana i bačena. I onda sam to povezao sa mojom majkom i njenom prirodom i karakterom, ti generacijski odnosi, majka-sin, otac-kći, i ušlo je sve u priču, veoma lako. A onda se moja mama morala da vrati u Skoplje... 
 
I: Generacijski odnosi... Kako dalje teče ta priča?

I onda uđeš baš u taj najdublji arhetipski sloj, taj odnos s majkom. Majka, koja je čuveni profesor književnosti, i ti koji postaješ pisac... odnos sa tvojim ocem koji je bio boemčina, ženskar, mnogo neposredniji, i mnogo je više uticao na tebe kao književnika nego žena koja je u to vreme bila u književnosti... Ona je radila na sveučilištu, dok je moj tata studirao i zezao se u životu... To je neko preispitivanje odnosa s roditeljima... ima toga u književnosti kod nas... Drugi kad to rade smeste oca i majku socijalno, pa su tu neke tragedije, ratovi... U njihovo vreme je to itekako postojalo, ali mene je više interesovao njihov neposredni odnos sa mnom... Oni su bili skupa, ali bili su na neki način razdvojeni, a onda je on umro jako mlad, ali ja sam ipak doživeo u svojoj dvadeset i nekoj godini da budem s njim. I on mi je bio najbolji prijatelj.

Majka mi je sve redigovala, bila je oduševljena kad sam započeo tu svoju naučnjačku karijeru jer sam ušao u njen teren. Jao, Saša, dobro, dosta s tvojim glupostima, sad ćeš ti biti profesor na univerzitetu! I onda je čitala te moje tekstove. A kad joj dam književnost, onda bi rekla, dobro je, nije dobro, i to je završeno. A s tatom sam pričao o Bulgakovu, jer tada je izašao najraniji makedonski prevod Bulgakova, Beli jedan, Majstor i Margarita. I s tatom sam pričao znaš kako, o svakoj knjizi. On je bio čovek života. 
 
Eto, odao sam ti sad jednu tajnu...

 
(Zovu ga da se se odjavi iz hotela jer mu je prtljaga još u sobi. Pogled na sat pokazuje da je prošlo 13 sati :))