Moderna vremena

Pogledaj... sve je puno knjiga.

Ilustracije: John Tenniel
Razgovor • Piše: Srđan Sandić • 08.12.2014.

Svetislav Basara : Ustrojstvo ovog sveta ide na ruku svim vrstama destrukcije

Svetislav Basara (Bajina Bašta, 1953.) romanopisac, esejist i dramatičar, objavio je tridesetak knjiga. Dobitnik je NIN-ove nagrade za najbolji roman 2006. godine (roman "Uspon i pad Parkinsove bolesti"). Prevođen je na engleski, francuski, njemački, mađarski, bugarski, talijanski, španjolski i makedonski jezik.

Povod ovom kratkom razgovoru je nedavno hrvatsko izdanje romana "Mein Kampf" čija je radnja smještena u bolnici, na odjel neurologije. U ta četiri zida, u razgovoru filozofa Aprcovića sa ostalim pacijentima i medicinskim osobljem, Basara plete još jednu minimalističku i naizgled jednostavnu priču, a zapravo simboličnu paralelnu priču srpske (regionalne?) stvarnosti. Zanimljivo je to i kompleksno svjedočanstvo kako kolektivnih promašaja, tako zabluda i stradanja. U suštini "mračna" i duhovita knjiga.

**

"Mein Kampf" ispisan bernhardovski/albaharijevski, sav u jednom jedinom pasusu, i ta je tekstualna gustina posve odgovarajuća tmastom piščevom izrazu, prepoznatljivoj mešavini ironijske opservativnosti i kritičke energije, koja je najubojitija onda kada duhovitost preteže nad besom. Svetislav Basara ispisuje svoj "Mein Kampf" kao svojevrsnu protivknjigu "slavnijoj" prethodnici, a sve to ne bi li se razračunao sa korenima ne nemačkog, nego srpskog fašizma, tog ubajaćenog poluproizvoda iz retorti naših nedoučenih seoskih đilkoša i palanačkih suklata.

Teofil Pančić

 

Srđan Sandić: Prošlost je štaka za koju se volimo uhvatiti kada stvarnost počne previše smrdjeti. Discus hernia je metafora za nemogućnost, uskogrudnost, fašističke tendencije kojima je puno ljudi sklono?

Svetislav Basara:  Nije oduvek bilo tako sa prošlošću. Pamtim, recimo,  vremena kada je budućnost bila vrlo in. Nije to bilo ni tako davno. Bilo je to šezdesetih godina prošlog veka. Svi pogledi - na svim stranama sveta i sa obe strane gvozdene zavese - bili su uprti u budućnost. Očekivanja su bila velika, a vera u nauku ogromna. Pisalo se da je nauka na pragu pobede smrti. Išlo je to tako daleko da su se samrtnici  podvrgavali kriogenizaciji u očekivanju dana kada će biti vraćeni u život.

Sa druge strane sadašnji trenutak tehnološkog napretka uveliko je prevazišao i najsmelija predviđanja, tačnije - bulažnjenja ondašnjih piskarala. Mnogo se očekivalo od života  tipa "sve na dugme, nikakav napor", a kada smo to dočekali, uvideli smo da smo umorniji nego ikada. Što se tiče metafore, nisam vam ja sagovornik na tu temu. Metafora možda jeste pompozna reč, ali kada dođete u Grčku i kada na onim kamiončićima koji  prevoze raznu  robu ugledate natpis "metafora" - prevoz, prenos - bude vam jasno da se tu radi o povelikoj mistifikaciji.


Kako je onda došlo do tog društvenog i kulturnog zastranjenja o kojemu govorite u "Mein Kampfu"?

Ta nazovi misterija  zapanjuje isključivo one - a takvi su ogromna većina - koji su naseli na novinarsku patku o čoveku kao vrhuncu evolucije i razumnom biću  koje se neprestano usavršava. Kao religiozan čovek, ja već nakon puberteta na tu priču nisam davao ni pet para. To mi uopšte nije olakšalo život. Ali život i ne treba da bude lak, ako razumete šta hoću da kažem. Svet i čovek, kao vrsta, svakim se danom i sve ubrzanije pogoršavaju, degenerišu, pa ako hoćete i raspadaju, a opet - svi očekuju poboljšanje. Opet govorim kao religiozan čovek: ovaj svet će dočekati poboljšanje. I to kakvo poboljšanje.

Ali to neće biti u istoriji, već posle njenog kraja. Ali mi ljudi smo nestrpljivi, lakoverni, pa želimo da  je Raj ovde i sada. Citiraću dve rečenice, jednu autora čijeg imena ne mogu da se setim, a drugu Luterovu. Prva glasi: bolje je često neprijatelj dobrog. A druga: tamo gde je bolje, tamo je dvaput gore.

 
Antifašizam je jedini mogući antibiotik?

Stvar stoji upravo suprotno - fašizam je antibiotik jer je on protivan životu, što reč "antibiotik" doslovno i znači. Što se antifašizma tiče, svaka njemu čast, ali on uvek nekako kasni. Da na ovom svetu postoji, i da je postojalo, onoliko antifašista koliko izgleda da ih ima, fašizam uopšte ne bi bio moguć. Nije mi, naravno, namera da omalovažim antfašizam, samo ukazujem da ustrojstvo ovog sveta ide na ruku svim vrstama destrukcije, a da svim dobrim namerama postavlja često neprelazne prepreke. 


Zar je doista historija / povijest  oduvijek i samo involucija, duhovni pad koji vrijeme neprestano produbljuje?

Tako je oduvek bilo i tako će zauvek biti. To se na ovom stepenu disolucije  može videti i golim okom, nije više potrebna nikakva duboka meditacija. Interesantno je da to mnogo bolje uviđaju takozvani "obični" ljudi koje povremeno srećem i sa kojima razgovaram, nego takozvani "intelektualci" koji još očekuju nekakav istorijski preokret.


Kič, medijski i kulturni koji živimo, koji nam je dat, nametnut, raznorazne "diktatore" drži u bliskijem kontaktu s "dušom" naroda. Kako ga zaobići, a i dalje biti u društvenoj stvarnosti, biti odgovoran?


Nije to toliko nemoguća misija koliko izgleda na prvi pogled. Dovoljno je skloniti se dvadesetak kilometara od gradske vreve i čovek je već relativno bezbedan od stvari koje pominjete. Ali ja vidim drugačiju tendenciju. Svi se žale, svi kukaju, ali manje-više svi hrle u središte stvari, to jest na dno društvene septičke jame. Takođe je interesantno da oni koji ne veruju u postojanje ljudske duše, čvrsto veruju u dušu naroda.


Jesu li za vas pojmovi ukus i kultura izjednačeni? Termin kultura je prečesto korišten u krajnje simplificiranom značenju. Kao i ukus
...

Kultura - to je poslastičarnica prepuna jeftinih saharinskih kolača, ali u gorčini ovog sveta i takvi  kolači dobro dođu. Ne treba od kulture previše očekivati. Nije zgoreg pomenuti da su mnogi nacisti, bar njihov viši sloj, bili vrlo kulturni ljudi. Hitler bi, recimo, uvek ustajao kada bi u njegovu kancelariju ušla najobičnija daktilografkinja.


Prisjetimo se vaših  početaka, npr. objavljivanja u časopisu "Vidici", kakva je bila prisutnost pisaca u javnosti  nekad, a kakva je danas? Što je za vas to vrijeme "nekad"?

Bilo je to vrlo  davno, pa ne garantujem za tačnost informacija, ali mislim da su danas, ma kako to čudno zvučalo, pisci prisutniji u javnosti nego pre trideset i više godina. Tu imamo na delu jednu društveno-optičku varku. Pisci su se nekada mnogo više družili, o književnosti se u "boljim društvima" mnogo više govorilo, a literatura je bila važnija jednom uskom krugu čitalaca, pa se živelo u zabludi da je to nešto mnogo važno.

Prvo, recimo, izdanje Kišovog "Peščanika" mogla se kupiti u knjižarama sve do sredine osamdesetih. Do izlaska  "Hazarskog rečnika" - ako ne računamo kojekakve "Knjige o Milutinu" i sličnu treš literaturu - drugo izdanje nekog romana bilo je pravi presedan. Evo i ličnog primera. Kada su mi javili da dođem u "Prosvetu" da bih potpisao ugovor za drugo izdanje "Fame o biciklistima", ja sam se našao u  čudu. Naprost se nije razmišljalo na tržišni način. I dobro je što je bilo tako.


Čita li se pisca između dva oknjiženja, kakva su vaša iskustva? Revidirate li svoje tekstove?

Ne! Što sam napisao,  napisao sam.  


Pratite li nove generacije srpskih pisaca...

Vrlo malo! Što sam stariji, sve ređe čitam beletristiku. A i kada čitam, onda se laćam ponovnog čitanja velikana koji su mi dragi.


Kako vidite društvene aspekte književne proizvodnje, u vremenu prenaglašene ali odista i realne ekonomske krize?

Ovo je pitanja za sociologe.


A odnos proizvodnje teksta  i njegove potrošnje (čitanja), njegova otkupa?

A ovo je pitanje za komercijaliste.


Fotografija: Laguna

– Komentari –

– Povezani sadržaj –

– Pretraži sve članke –